Marijana Jovanović: Retko dobar vozač

Ilustracija: AI

Šta bi po Vama trebalo da bude jače, roditeljski autoritet ili Božija reč? Kod većine bi jača bila Božija reč. Ali pošto su moji roditelji ateisti, a pri tom još prosvetni radnici, njihov autoritet je po njima oduvek bio najjači. Oni i dan danas, bez obzira što su oko dvadeset godina u penziji, još uvek sede za katedrom i ocenjuju svakog, osim sebe. Nikad nije bilo nikakve dileme da su oni oduvek najbolje znali, šta je najbolje za mene.

Bez pitanja i bez moje saglasnosti odlučili su da posle završene mature, a pre fakulteta, polažem vozački ispit. Bio je to pravi momenat. Ispred mene je bio najduži raspust u životu. Naravno ići ću sa njima i sa sedam godina mlađim bratom i na more, ali sama u Veneciju ni pod kojim uslovom. Devetnaest godina je zaista rano za bilo kakvu samostalnost. Za razliku od mene oni su bili izuzetno samostalni u mojim godinama. Bila su to ipak druga vremena i sasvim drugačijih, neuporedivo zrelijih devetnaest godina.

Prilično bezvoljno sam krenula na jednu od obuka za savremenu, a samim tim i samostalnu ženu, kojoj je vozačka dozvola neophodna. Zamislite samo, ženu elektroinženjera, a bez vozačke dozvole. Mislim da je jedino gore od toga, žena elektroinženjer sa vozačkom dozvolom, koja joj služi kao ukras u novčaniku, već skoro trideset pet godina. Po mom skromnom mišljenju mislim da spadam u savremene žene koje mogu da uživaju i kad ih neko drugi vozi.

Pažljivo su preduzete sve mere da se moj vozački ispit što uspešnije realizuje. Brat od tetke je instruktor vožnje i on će me podučavati. Drugi brat od tetke ima veze u miliciji, pa će već pogurati svoje veze da što pre položim i taj ispit. Nisu jedino računali, da će me brat podučavati ne u vožnji po gradu, već na relaciji Novi Sad – Čenej. Na Čenej smo svaki put odlazili po nalogu moje snaje kod njenih roditelja i to uvek zbog nečeg veoma važnog.

Niko nije ni očekivao da kao pravi štreber iz prve ne položim usmeni deo ispita. U uspeh drugog dela su svi sumnjali, a najviše ja. Vozački sam polagala u fići. Kad sam ugledala tri gromade od milicajaca koji su pretstavljali komisiju, sledila sam se. Ukrcavanje prva dva člana komisije na zadnja sedišta je jedva prošlo bez prevrtanja. Glavni član je seo na suvozačevo mesto i bez ikakvog ustezanja je zauzeo i deo mog prostora.

Nakon uspešnog vakumiranja članova komisije, ispit je mogao da počne. Nedostajala mi je samo hrabrost. Trebala sam unazad da krenem, ali preduslov je bio da nešto i vidim. Taman skupim hrabrost da krenem, bacim pogled unazad, ali umesto puta u retrovizoru mogu da vidim samo dva poluzgnječena, zajapurena i znojava lica, sve sa kapama. Konačno su shvatili da mi je preglednost možda nedovoljna, pa su mi kavaljerski izašli u susret i skinuli kape. Vidljivost se minimalno popravila. Pokušala sam polako da krenem u rikverc na slepo, a da ne ispadnem slepica. Zakukala sam, da ne vidim ništa. Ponovo su mi izašli u susret. Sad su sagnuli glave. Obezbedili su mi, po njima, idealne uslove. Dok mi je milicajac iza leđa direktno duvao u vrat, glavni član komisije je sa puno autoriteta savetovao da hrabro krenem. Prvi pokušaj se završio gašenjem motora. „Ma mala, samo hrabro. Daj taj gas malo žešće.“ – sad su me već bodrila sva trojica.

Mala ih je konačno poslušala. Ubacila je u brzinu, ali pogrešnu i nagazila žešće na gas. Fića je krenuo punom brzinom na kuću ispred, a ona kao da nije bila svesna šta joj preti, nije se pomerila ni za pedalj. Srećom, ručnu kočnicu je brzo povukao milicajac do mene. Zaustavili smo se tik na pola metra od kuće i to bez posledica. Ostalo mi je još jedino da im se zahvalim na strpljenju i hrabrosti, i da se što pre dokopam slobode i vazduha.

Sledeći put sam naravno položila. Drugi brat je pogurao svoje veze i pri tom mi je preneo naređenje da više samoinicijativno ne napuštam kola, ukoliko hoću da položim ispit. Došla sam u posed vozačke dozvole, kročila na put savremene žene, jedino što nisam naučila da vozim.

U životu sam vozila nekoliko različitih kola. Za mene je to bio veliki problem, ali sam zato vozila retko, skoro pa nikad. Ne možete ni da zamislite, koliko je bilo stvarnih i izmišljenih razloga zbog čega nisam vozila tokom svih ovih godina.

Moja prva samostalna vožnja bila je pod strogim nadzorom mog tate, koji mi je savetovao da uvek pažljivo isplaniram rutu kojom ću voziti. Jedino je zaboravio da me upita koji mi je plan vožnje. Tako sam dospela u Zmaj Jovinu ulicu tj. glavnu ulicu u Novom Sadu. Nisam mogla da se načudim zašto su samo autobusi oko mene, kad je ovaj put do centra najkraći. Iznenadila sam se, blago rečeno, kad mi se začuđeno obratio jedan od milicajaca. Srećom bila sam mlada, a bio je mlad i on. Naravno da me nije kaznio. Samo se pun razumevanja smeškao, slušajući moju tužnu priču o tome kako slučajno nisam videla znak od uzbuđenja zbog svoje prve, samostalne vožnje. Zamolila sam ga da mi odveze kola samo do sledeće ulice, ako baš ne može do kuće. Jedino što mu ipak nisam rekla, da sam u momentu i ono malo što sam znala o vožnji, zaboravila. Odvozao je jedan deo puta i ljubazno se izvinuo što ne može dalje.

Sledeći put sam iznenadila mamu, sačekavši je ispred njene škole. Nažalost iznenađenje je bilo neprijatno. Ušla sam ovog puta u jednosmernu ulicu. Nakon par ovakvih vožnji moji su se branili nestašicom benzina od svakog mog samostalnog nastupa u saobraćaju.

Kaznu nisam nikad platila u toku moje poduže vozačke avanture, mada sam skoro svaki drugi ili treći put zbog nečeg bila zaustavljena. Šta ću kad sam bila toliko privlačna, pa sam prosto magnetski privlačila čak i policajce.

Ni udajom, kad je vožnja u pitanju, nisam postigla bolji rezultat. Suprug pre svega ne voli da ga iko vozi, a posebno ja kojoj nije padalo napamet da ga slušam. Uvek je dramio u toku vožnje, prebacivao mi da ne razlikujem desno od levog, gas od kočnice, da gledam okolo, da volim da se trkam na raskrsnicama i ko zna šta još. Priznajem jedino, da sam volela da se trkam. Zato mi se jednom i desilo, da mi je u žaru rasprave sa njim, ostao menjač u ruci. Nakon toga više mi nije bio dostupan Reno 4.

Opet je nastupila pauza, sve dok nisam bila primorana da ćerku vozam na njene aktivnosti. Jednom mi je čak uspelo, da supruga trkom dovučem iz kafane. Sedeo je u obližnjoj kafani baš u momentu mog žustrog skretanja u našu ulicu. Doleteo je kao furija kući. Nije mogao da veruje da mi je uspelo da aktiviram većinu alarma na parkiranim kolima. Tad zaista nisam bila kriva. Otpao mi je auspuh na bubi, ali ne skroz. Vukao se po putu i pri tom izazivao skoro nepodnošljivu buku posebno pri bržoj vožnji. Sa zadovoljstvom sam konstatovala da ću od sada uvek tako voziti.

Bubu sam jedino volela da vozim, čak kad joj je bila i guma probušena. Tom prilikom sam se prilično namučila da volan držim pod kontrolom, ali sam je ipak uspešno dovezla isped posla. Nažalost, svedok moje teško dobijene borbe sa probušenom gumom bila je suprugova koleginica, koja mu je odmah sve detalje prenela. Bila je mala i više nego zgodna za parkiranje, čak i kad nestane goriva. Jednom sam je zbog nedostatka benzina ostavila na sred bulevara među rascvetanim perunikama. Onako žuta baš se lepo uklopila. Nažalost i bubu sam kratko vozila. Počelo je bombardovanje i suprug ju je prodao prvom koji je naišao.

Poslednje što sam vozila je bio džip. Mrzela sam ga. Imala sam utisak da vozim oklopno vozilo. Svaki put mi je došlo da se ubijem kad je trebalo da ga parkiram i to još unazad. I sa njim sam uspela da uđem u jednosmernu ulicu, ali srećom u blizini bolnice. Naravno da su me opet zaustavili. Na pitanje kako nisam videla znak, odgovorila sam da sam jako umorna jer idem sa noćnog dežurstva iz bolnice. Policajac mog godišta se upecao na bačenu udicu. Bila sam više nego svesna njegovih godina u kojima najčešće počinju problemi sa prostatom. Nije odoleo da me ne upita na kom odeljenju radim. Tužno i umorno sam mu odgovorila da radim na urologiji i da me slobodno potraži ako mu ikada, ne daj Bože, zatrebam. Pa nije lud da kazni urologa i to još ženu.

Sada više ne vozim ni jedna kola, pa ni ne predstavljam elementarnu nepogodu na putu. Nisam više privlačna čak ni policiji. Ono što se nije promenilo, da moji roditelji, koji su hvala Bogu još živi i dalje znaju šta je za mene najbolje. I dalje se svi redom sprdaju na moj račun kad je vožnja u pitanju i kažu da sam retko dobar vozač.

U poslednje vreme mi dođe da pobacam ili makar zaturim svoje ključeve razumevanja i za moje roditelje i za mog supruga, pa da na svojoj koži osete kako to izgleda, kad si zaključan u nerazumevanju. Tužno mi je, kad pomislim da sa ovoliko godina još uvek nisam bila ni u Veneciji. Tešim se da za nju bar još nije kasno, tek mi je pedeset i pet godina. Ovo bar jednom mesečno prigovorim mom dragom suprugu, ali je on postao prilično rezistentan na moje prigovore. O vožnji više i ne razmišljam. Možda sam samo malo depresivna, ali sam zato sigurno u klimaksu, a to kažu da kod mnogih žena ide u paketu.

Skoro da zaboravim i ćerka mi ima položen vozački, ali ni ona ne vozi.

Marijana. Lj. Jovanović, rođena je u 1960. godine u Novom Sadu. Diplomirani je inženjer elektronike. Pisanjem se bavi od 2015. godine. Književna omladina Srbije objavila joj je prvu zbirku priča „Ogledala“ koju čini dvadeset jedna priča. Priče objavljujem u književnim časopisima: „Zvezdani kolodvor” – Beograd, „Nekazano” – Bar, „Avlija” – Rožaje i „Čitanica” - Bela Crkva Za priču „Ognjište” dobila sam nagradu „Izvor” za najlepšu zavičajnu priču 2022. koju dodeljuje časopis „Žrnov” i Predstavništvo Republike Srpske u Beogradu. Zajedno sa svojim suprugom Brankom M. Jovanovićem objavila je zbirku priča „U dva pera” kod Književne omladine Srbija.