Ilustracija: AI
Jednom je deda zaustavio ringišpil u selu na vašaru, jer sam ispovraćao sve razdragane prizemljene prisutne koji su uživali što im deca uživaju vrteći se u vazduhu u krug. I u međugradskom autobusu mi bude muka. Imam nizak prag osetljivosti na sudar različitih informacija iz oka i uva, objasnili su mi, pa mi reaguje stomak.
Sedim tu oko sredine autobusa, iza vozača, na sedištu do prolaza. Naslonjen desnom rukom na ručku sedišta buljim u put kao da ja vozim. Moram tako, da ne bude da je autobus skrenuo a ja u oku nemam tu informaciju, koju onda brzinom svetlosti prenesem u mozak, da ne bude da je ustalasala vodica u uvu pre mene poslala informaciju. Ako uspem ovo da odradim onda sam miran. Levom rukom, ispod oznojane majice pritiskam listove novinskih papira na stomak, jer po još jednoj teoriji to će da mi zagreje stomak da se ne ohladi i sugurno će mi biti bolje. U praksi je sigurno da mi je u krilu velika, otvorena, bela plastična kesa. Maksimalno koncentrisan, već jedno tri sata ponavljam u sebi: „Nije krenulo, neće krenuti, evo još mi nije ništa.“
Kroz autobus, prema meni kreće dečak mojih godina, onako nekako srećan, s ogromnom kesom čipsa u rukama. A ima divno mesto, napred, odmah do vrata. Ulje mu curi iz usta, razgleda prisutne i žvaće i jede kao mašina. Pokušavam da vidim bar delić puta. Debeli se gega, tamani čips i zagleda svakog putnika pojedinačno. Kad se prebaci na levu nogu, ostane desetak, petnaest santimetara prostora da vidim malo pored njega. On ide u napred a gleda u nazad. Očigledno uživa, a mene nervira. Čips mi je pod nosom i zapahnu me miris. Dignem pogled u ogromne, okrugle plave oči. Kad reče: „ Kako se zoveš?“, nesta koncentracija, stomak mi se ohladi, informacije se pobrkaše i ja se dovatih kese. Šta će, debeli ode dalje u vizitu.
Kad je autobus stao, negde, mama i tata me izvedoše napolje, baciše „ono“ i mene ispolivaše vodom. Gledao sam u šumu u blizini i razmišljao kako da klisnem u taj raj. U životu me održalo to što je debeli sa nekima izašao iz autobusa i otišao. Ali otišao je baš u to zelenilo. Em se najeo, em je u lepom, a ja ostah da se jadan borim bar još dva sata. Ala sam ga mrzeo.
Isplakao sam se u sebi i pomirio sa sudbinom. Ipak će mi dve nedelje u selu kod babe i dede biti lepo i onda ću se tamo još bolje pripremiti za povratak, a možda dobijemo karte da sedim napred.
Samo da me neko ne zovne, pa da se okrenem.
Branko M. Jovanović je diplomirani inženjer. Priče objavljuje u književnim književnim časopisima: „Zvezdani kolodvor” – Beograd, „Nekazano” – Bar, „Zeleni konj” – Beograd, „Čitanica” - Bela Crkva. Ove godine zajedno sa suprugom, smo kod Književne omladine Beograd izdali zbirku priča „U dva pera”. Živi u Novom Sadu.