Dobio je ime posredno, po svojoj funkciji a ne onako kako se ime obično dobija. Trebalo je, zapravo, da stane na put jednoj ženi, jednoj Anastasiji. Ni njoj to nije bilo pravo ime, dali su joj ga u Klubu, u ŠTO-klubu. Ni ŠTO-klub se nije zvanično tako zvao, to je bila skraćenica njegove devize koju su članovi sa najvećim zadovoljstvom koristili umesto stvarnog imena kluba, osnovanog krajem dvadesetog veka. Tako se znalo ko je ko. Deviza je glasila: Što to očekuješ? Korišćena je i kao lozinka. Tajni odgovor, sa još tajnijim dodacima: Zato što je u šteku, kraće, Što u šteku ili ŠUŠ. Postojala je gradacija u članstvu, razume se. Voleli su da sebe smatraju agensima – ne agentima, nijansa je važna, tačnije, sve je u nijansi. Agens se prepušta, kao da je princ inkognito ili neki antički junak, postupa po svom osećaju za stvari, po svom nahođenju, slično svim ostalim, naivnim ljudima, onima koji nisu članovi ŠTO-kluba – ili možda nekog drugog društva. Agent je, s druge strane, službeno lice koje izvršava zadatke i naređenja. Iako, istorijski, i sam isprva agens in rebus, kada ih se iskupilo čitavo mnoštvo - agentes in rebus, pretvoren je skoro sasvim u vojnika.
Anastasion je bio štek. Štekovi su bili viši red članstva, oni koji koriste svoje pravo na odugovlačenje, oni koje treba odobrovoljiti da učine nešto, da iziđu nekome u susret, čak i kad je da pokrenu stvari dovoljno mrdnuti malim prstom. Ponekad, i kad treba reći „dobar dan“, štekovi bi znali da to na poseban način preskoče, da pogledaju čoveka kao da će reći nešto, da zatim oćute pa, ako ovaj sam ne kaže „dobar dan“ prvi, ništa – kao da se nisu sreli. Nekad bi zaklatili diskretno glavom kao da će nešto reći, zatim bi oćutali i tako izmamljen pozdrav. Neverovatno! Veoma vešto.
Niži redovi članstva su bili brojniji. Najčešće bi ih nazivali pešacima, ponekad, naročito kad hoće da naglase razliku u statusu i, posebno, ličnom kvalitetu, trbusima. Ovo se izbegavalo, naročito kad neko od nižih može da čuje. Ipak, priznavali su štekovi, postoji nijansa značenja koja nije zanemariva: trbusi su osetljivi, reaguju na svaki dodir, uvijaju se kao glista kad je taknete štapićem, nekad se čini da reaguju i na vazdušne struje. To nisu osobine svih pešaka. Osim toga, trbusi su plašljivi: sklone se ako ih nešto uplaši pa posle priđu gomili otpozadi tako da se ona stvarno ne smanjuje. Nekad tako postupaju i štekovi – umešaju se među pešake da se malo sa njima druže. Ovima je to milo i osećaju se počastvovanim.
Svi niži članovi su govorljivi.
Anastasija je otkrivena jednog četvrtog januara, kada je shvaćeno da ona stoji na putu svim ostvarenjima Anastasionovim. Vredna, savesna, posvećena porodici i odana. Neudata, naravno. Kao da je i rođena na taj dan, na dva dana pred Božić, kada se čisti, sprema, prave se kolači – ali ne za nju, i uopšte, sve je posvećeno pripremama. Nema se vremena za fantaziju. Nažalost, Anastasionu je upravo fantazija bila potrebna. Posle su tek u Klubu našli da sveta Anastasija štiti od zlih čini. Isprva im je taj aspekt izmakao. Bili su zaokupljeni stvarnom ženom.
Anastasija je živela u kući zvučnih zidova (kako je volela da kaže kad bi pred brojnom familijom opisivala šta je sve u toj kući snalazi): na sve strane se čula lupa, u različita doba dana, kao u filmovima o poltergajstu. Čula se i voda: puštanje vode, punjenje vodokotlića, voda koja teče iz slavine, šum vode u cevima... Kad god se uđe u kupatilo počnu ti zvuci. Deca su je zavitlavala, verovalo se u familiji da je to prosto jedna od onih bučnih novobeogradskih višespratnica. Kupatilo je bilo na kraju stana i sa četiri strane u vazduhu – strana prema samom stanu, ona na kojoj su vrata, zatvorena je, dakle, isto kao i pod. Ispod je drugi stan. Nijedan od preostala tri zida nije pokriven, međutim, kao ni plafon – iznad je terasa, nekadašnja zajednička terasa, sada deo nečijeg stana.
Anastasija je pomišljala da su zvuci pakosna šala, rezultat nečije zlobne i bolesne ambicije ili pohlepe, prosto. Mislila je da hoće da je uplaše i navedu da se odseli, da proda stan za male pare – nekom šteku, naravno. Sada ih je već bilo svuda. I izraz je svima bio poznat, kao da je sam od sebe izašao iz ŠTO-kluba. I u njihovoj zgradi je stanovao jedan štek, u iznajmljenom stanu na prvom spratu. Nije koristio lift. Na vratima nije bilo pločice sa imenom tako da nije znala kako da ga zove. Izgleda da to nije bio samo njen problem, o njemu se uvek govorilo kao o komšiji sa prvog sprata. Oni drugi na prvom su imali imena. Ona ga je zvala Štek. Štek je bio tajanstven i neuhvatljiv, nekoliko puta je, kako je čula, najavljivao iseljenje – još uvek je bio tu. Hteo je da putuje u Južnoafričku Republiku ali se nešto izjalovilo. O njemu se u zgradi dosta pričalo. Privukao je pažnju izgledom, bio je negovan i ležeran, ali je isto toliko bilo neobično što živi u tako mračnom i zapuštenom stanu. Nisu se često sretali, još manje razgovarali, dok se njemu nije izjalovila ta stvar sa Južnoafričkom Republikom. Onda je počeo da joj se javlja, čak su se češće i sretali. Ponekad bi popričali u holu, dok otključavaju kapiju ili proveravaju poštu. On nikad nije govorio o svojim planovima, ona je ionako sve o njemu saznavala sa drugih strana, kao i ostalo o dešavanjima u zgradi.
Podrum je, međutim, bio druga priča. Otkako ga je jednom pomenuo, nije propuštao da o tome nešto kaže: hteo je njen podrum, pošto-poto.
***
„I sve prođe, i bude nešto drugo,“ mislila je Anastasija sedeći u mraku, u polumraku stvarno, pijući polako kafu i gledajući u svetli pravougaonik kuhinjskog prozora kroz koji se nije videlo ništa. Stari prozor, još iz prvih novobeogradskih dana, bio je zamenjen debelom pločom od ornament stakla čiji se mali gornji deo mogao otvoriti „na ventus“. To je davalo nestvaran osećaj, kao na filmu. Svetli pano iza kog je praznina. Tako se i setila da upali svetlo. Bolesno: izgubila je sasvim onaj osećaj za stvarnost od ranije, od pre Šteka i njegove uporne želje da otkupi njen podrum. Otkako mu je propalo to sa Južnom Afrikom, podrum je postao opsesija.
„I ne znam zašto je to onda uopšte važno, - mislila je dalje. – Ionako će pričati o tome šta je bilo, ali to više neće biti.“
***
- Svako ide kroz život za svojim nosem, kao kroz koridor oivičen visokim zidovima preko kojih se vide samo glave, lica i ništa drugo, - Štek je govorio ozbiljno, ulažući ipak trud u to da ne odbije i ne uplaši ženu suviše jakim glasom, tog ledenog četvrtog januara koji joj je doneo ime, u holu pred poštanskim sandučićima. Čuo se zvuk lifta koji se penje. On mahinalno pritisnu dugme za poziv.
Anastasija ga je slušala ljubazno, ne shvatajući sasvim otkud ta iznenadna potreba za razgovorom. Želela je da proveri poštu.
- Svako ima osećaj da se ne događa ništa osim onoga što on u potpunosti vidi, - nastavi Štek. – Kad čuje da ima i drugih događaja, tamo, u tim drugim životnim koridorima, a da ih on nije ni naslutio, iznenadi se!
- Šta hoćete da kažete? – upita ona ne shvatajući poruku tog tajanstvenog saopštenja. Mora biti da je hteo da joj kaže nešto, ipak.
- Vaš podrum! Vi imate podrum, zar ne, gospođo? Ili gospođice.
- Podrum? Kako da ne. Šta hoćete da kažete? Nije valjda pukla ona cev, ipak?! – uzviknu Anastasija kao da oboje znaju kako stoji stvar sa podrumom. Preko gospođice je prešla.
- Ne, gospođo, nije pukla cev. Nisam to mislio... Hteo sam da vas pitam... Da li biste mi prodali podrum? Da li imate kod sebe ključ?
- Podrum? Moj podrum? Pa ja ne znam... – Anastasija je bila sasvim zbunjena. – Nisam ni razmišljala o tome. Uostalom, nisam sigurna da se podrum može prodati. To je deo stana, znate. Jedino ako bi svi stanari...
- Ne, ne, ne! – uzviknu Anastasion žurno. – Ne svi stanari. Ne, ne, nikako. Nisam hteo da uvlačim u to sve stanare. Taman posla! Hteo sam da samo vi i ja poslujemo. Da vi prodate svoj podrum – meni. Eto!
- Mislim da to nije moguće. Mislim da bi trebalo da se raspitate na zboru stanara da li iko uopšte hoće da prodaje podrum pa tek onda...
- Molim vas, nemojte biti tako staromodni. Razmislite. Ja vam nudim novac. Razmislite, - reče još jednom, značajno. – Prijatno, - umetnu zatim otvarajući kapiju. Izašao je brzo i pre nego što je žena stigla da se povrati od iznenađenja dovoljno da nešto odgovori.
Zatim je stigao lift, prazan.
***
- Ko sam ja? – pitanje je koje, po sebi, onemogućuje svaku spoznaju jer, dok god uviđate da inverzijom dobijate ja sam ko, ne možete stići do odgovora na pitanje Ko sam ja? To je istraživanje koje traje čitav život. Žalosno je što se to pitanje dobija kao mantra, rano, i slobodno, deli se čak, tako da i najobičniji ljudi, i najgluplji, mogu dobiti priliku da sav život posvete traganju za sobom. To može imati razoran efekat na sve njihove odnose a možda i na čitavo društvo.
Anastasion je bio zadovoljan poentom koju je napravio u okviru počasnog nedeljnog izlaganja i sedeo je u velikoj fotelji pored prozora, u Klubu, očekujući da mu možda neko priđe da nešto dodatno razjasni. Možda o pitanju snalaženja pešaka sa filozofskim i životnim nedoumicama jer, kada bi svaki pešak sebi dozvolio da se u filozofska razmatranja upušta, mogla bi nastupiti i apokalipsa! „Smak sveta,“ ispravi se u mislima. Trbusi su osetljivi, ali i pešaci kad su ovakve stvari u pitanju...
- Oni blude po magli, znate - rekao mu je jednom prilikom Predsednik Kluba. Sedeli su na istom tom mestu, u foteljama pored prozora, da posmatraju kako svet prolazi. Bilo je to posle jednog sličnog počasnog izlaganja, drugog šteka, opet na temu praktičnih aspekata primene filozofije Kluba.
- Pa, da, - rekao je Anastasion, tada još bez tog imena, - to je zato što im je data magla. To bi meni trebalo dati... Pa, to i jeste moja magla... Oni blude po mojoj magli. Njima magla stvarno ne treba...
- Šta pričate - uključi se glavni štek smrknuto. – Šta to pričate?! Kako njima magla ne treba, pa to je ono što ih održava u dobrom raspoloženju. Vi znate kakvi su pešaci...
- Znam, ali – oni blude kroz tu maglu zato što ne znaju ko su! Magla je potrebna ljudima koji znaju ko su! Oni to primaju kao sve ostalo, ti su ljudi ionako neko ko egzibicijom dolazi do informacija o sebi – do toga ko je, na osnovu tuđih reakcija! Njima magla ne treba!
Anastasion je bio očajan. Morao je da traći svoje dragoceno vreme na pešake, na njihovo dobro raspoloženje, na druženje, na sitne ljubaznosti. Morao je da proizvodi maglu za njih, da izmišlja priče, da ukrašava realnost, da proizvodi zamišljene neprijatelje. Pešacima se morao baviti, čak i trbusima, umesto da vreme posveti svojoj jedinoj ljubavi – muzici!
***
Prava vrednost sukoba je u dugu koji on proizvede – kontrolišite dug i kontrolišete sve. To je suština bankarskog poslovanja.
- Hm, - pomisli Anastasion zamišljeno odlažući papir. Zapisao je te reči na nekakvom seminaru nekoliko godina ranije, sad ih je pronašao. Čuo je nešto skoro sasvim isto u jednom filmu, tako se i setio da je i prvi put dugo ostao pod utiskom te misli. – Hm, - pomisli opet. – Što, divljački primitivizam, to je ono zbog čega čoveka preziru. Ništa, međutim, nije efikasnije! Moraću da razmislim malo... I ključ, ključ nemam. Toliko je truda potrebno uložiti... Strašno. I kako se zove, gospođa Anastasija – ne zove se tako.
On zatim reši da ode u klub, da se odmori od sumornih misli. Tamo će sesti u prozor i... Nije mogao dalje da smisli šta će raditi, osim što će gledati svet kako prolazi. Ipak, uvek se desi nešto neočekivano – naiđe u klubu na nekoga ili se nešto već zbiva.
***
Zgodna devojka sa lepom velikom smeđom kapom rastresitog vunenog tkanja hodala je u svojim smeđim poludubokim čizmama kao neka policijska žena od svojih tridesetak godina. „Neverovatna slika!“ – pomisli Anastasion sa zadovoljstvom.
Uskoro je video već sebe, u visokim daljinama života, okruženog dečicom i uz lepu mladu ženu, baš ovu, kako plovi kroz vreme posmatrajući sa balkona slavnu reku Dunav, iz stana one nekadašnje Anastasije. Zatim ipak ustaje i odlazi u podrum da nađe mir i spokojstvo u svom kutku za muziku. „I ne samo za muziku, - pomisli treznije, - ali nije važno, nećemo sad o tome, sad bludimo kroz maglu... kroz maglu slatkih doživljaja.“
Devojka je nestala – ušla u knjižaru na ćošku, njegova kafa se ohladila, ali je štek rešio da ostane gde je, u iznajmljenom stanu kod hotela Jugoslavija, da zaboravi na Južnu Afriku, da počne da obilazi knjižare, da opremi podrum... Da otkupi podrum, a zatim i stan, od te, od te – Anastasije, pomisli kruto i skoro uvređeno.
***
Sa balkona na sedmom spratu pruža se pogled na Dunav okovan ledom. Sneg veje i vetar ga nosi s površine, podiže ga, lako, i rasipa.
Bojana Nikoletić
ŠESTORNA ŠTACIJA
kratke priče (e-izdanje)
Privaut, Beograd 2019
Ova priča je prvi put objavljena 2016. godine u zborniku „Ljudi bez osobina“ udruženja Oksimoron s drugim ostvarenjima sa konkursa za priče inspirisane romanom „Čovek bez svojstava“ Roberta Muzila (1880-1942)