Časopis Oksimoron predstavlja satiričnu priču Katarine Petrović „Oslikane tikve”
Dan koji je izabrala za odlazak na poklonjenje bio je hladan i kišovit. Nebo je bilo tmurno a niski oblaci nisu obećavali skori prestanak padavina. Slabost tehnološki visoko razvijenog gradskog saobraćaja sastojala se u tome da je i prolećna kišica mogla da ga u potpunosti zaustavi. Sada, kada se kiša pretvarala u susnežicu i sneg, put od firme do Sedišta i nazad morala je da pređe peške.
Druge godine p.cov19. Z. Savić je već šesnaest godina radila u kancelariji za vođenje evidencija jedne državne firme koja se bavila oslikavanjem osušenih tikvi.
Tokom godina naučila je svoj posao do tančina. Poznavala je pravila različitih procedura kao i nedostatke u pravilima. Pukotine između redova u pravilnicima kroz koje se moglo mnogo toga provući. Ne prekršiti pravila, samo ih malo šire tumačiti.
I pored najveće pažnje, propusti u radu su se ipak događali. Krajem zime druge godine, pojavila se greška načinjena prethodne jeseni, treće godine p.cov19. Greška se nije ticala novca. Bila je administrativna ali je dosezala do registra centralne evidencije. Kao svaka vešta činovnica, Savićka je odmah pokušala da prebaci odgovornost za propust na stranku koja je kupila dvodelni komplet oslikanih tikvi. Kako joj to nije uspelo, jer stranka nije načinila nikakav propust, jedino što joj je preostalo bilo je da se obrati svom šefu. Ponižavajuća je bila i misao da samu sebe prijavi, ali nije mogla baš nikog drugog da okrivi. Morala je da uradi ono najstrašnije: da kaže istinu! Kao da to nije bilo dovoljno, šef joj je naložio da se lično obrati pretpostavljenima u Sedištu svih državnih firmi koje se bave oslikavanjem tikvi.
Odeljenja za oslikavanje u državnim firmama su se stalno proširivala. Angažovalo se sve više mladih, uglavnom manje nadarenih pojedinki i pojedinaca sa zvanjem umetnica i umetnika za oslikavanje tikvi. Savićka je, nakon šesnaest godina pogleda uprtog u odeljenje za oslikavanje, mogla da prozre ko će od njih jednog dana naslikati vinjetu na tikvi u jednom potezu, bez podizanja četkice, a ko će zauvek ostati na motivima krastavaca i drugog baštenskog povrća.
Sa druge strane, privatne firme za oslikavanje osušenih tikvi, kojih je bivalo sve više, predstavljale su ozbiljnu konkurenciju. One su bile bogatije, modernije, sarađivale su sa stranim partnerima a u poslednje vreme su počele da oslikane tikve pretvaraju u lampe. Njihove umetnice i umetnici su zubarskim alatom bušile i bušili precizne rupice na tikvama, tako da su tikve-lampe u tami bacale predivne senke na zidove. Svako je mogao da vidi da su privatničke tikve-lampe šuplje iznutra.
Sa težinom u grudima ravnom težini jedne tone tikava, ali ne prihvatajući otvoreno odgovornost, Savićka je zamolila pretpostavljene u Sedištu da otključaju centralni registar i omoguće joj da ispravi grešku. Izašli su joj u susret.
Državne oslikane tikve su, zbog nenarušene celine suve korice, zadržavale pravo na pretpostavku da u njima ipak ima još nečega.
„Centralni registar mora da bude besprekoran! Ispravljaj sve greške, bez mnogo buke!“
Ovako brza, a pritom pozitivna reakcija bila je ravna čudu. Savićka je zato odlučila da lično ode u Sedište i zahvali se pretpostavljenima, dvojici činovnika zaduženih za centralni registar vođenja evidencija. Ponela je i poklone. Bili su skromni, u skladu sa njenim statusom i položajem u firmi, ali pretpostavljeni su rado prihvatali bilo kakve poklone jer nikako nisu uspevali da se usaglase u pogledu cenovnika svojih bez-mnogo-buke usluga.
„Ma, malo je! Ma, mnogo je!“
Po povratku u kancelariju, podnela je šefu sledeći izveštaj:
„Vaše šefovstvo,
Zima se napokon predaje! Izabrala sam ovaj divan, gotovo prolećni dan da odem u Sedište na poklonjenje.
Najpre sam pomislila da kolegi J.S. kupim knjigu „Pravne norme u vođenju evidencija u poslovanju firmi za oslikavanje suvih tikvi“ a kolegi Lj.D. „Rečnik pravnih termina i izraza“ da kada počne da nas grdi zbog nečega, a nešto će se već naći, ta grdnja teče kao voda. Kasnije sam odustala, knjige su skupe.
Gospodinu J.S. sam kupila toaletnu vodu, srednjeg kvaliteta ali modernu. Napisala sam mu u propratnom pismu da ga molim da prihvati moj poklon jer su svi pametni, ali da neko mora i da lepo miriše. Nadam se da nije pomislio da ja mislim da on neprijatno miriše, recimo na znoj ili na alkohol.
Prvo samo otišla kod njega. Ispostavilo se da sa njim dele kancelariju i sve druge činovnice sa kojima sarađujem jer vođenje evidencija mora da prati razvoj i napredak tehnika oslikavanja tikvi. Nisam ih prepoznala dok nisu počele da mi mašu i govore: „Zdravo, zdravo!“ Izgleda da me poznaju od ranije zbog mnogih dopisa koje sam im uputila. Zadržala sam se kratko, ali sam se, odlazeći setila da kažem: “Sve moje omiljene koleginice u istoj kancelariji. Veoma mi je drago što sam vas sve videla!”
Posle sam produžila kod Lj.D. Kod njega u kancelariji je sedeo njegov skoro penzionisani prethodnik, M.P. Malo sam pričekala ispred pitajući se da li je novopečeni penzioner došao na kaficu i ogovaranje kod starog prijatelja, ili da rovari protiv nekoga ili nečega? Ili oba?
Kada sam ušla kod D. u njegovoj kancelariji je bio otvoren prozor.
Upitala sam ga: “Hoćete li da zatvroim prozor? Upada sneg!”
Odgovorio mi je smejući se: “Ne,ne...tako je uvek kod mene u kancelariji. Prozor je stalno otvoren zbog zabrane pušenja, znate!”.
Ponudila sam da napravim Sneška Belića od nagomilanog snega, ali je on i taj moj predlog odbacio rečima:
„Ne treba. Sam ću kasnije.“
Poklonila sam mu jednu kesu stranog duvana i zahvalila se još jednom. On je naravno prihvatio i objasnio mi da smo svi mi na istom poslu, kolege, da moramo da pomažemo jedni drugima jer samo tako mozemo da funkcionišemo...
Pomislila sam: „Naravno, kako da ne!“
I kod njega sam se kratko zadržala, a pri odlasku sam poželela da mu kažem, ono što Vi uvek kažete za njega: „Uvaženi kolega D., Vi ste jedan ograničeni glupak koji je pravo iz plastenika za uzgajanje tikava ušetao u kancelariju Sedišta, a motiku jedva zamenio nalivperom!“
Nisam to izgovorila, samo sam se ljubazno pozdravila. Tako se sve završilo.
Vratila sam se u firmu mokrih i ozeblih nogu jer mi cipele propuštaju vodu, ali evidencije ne smeju da se nagomilavaju. Niko nije kriv što je tehnologija tako osetljiva na loše vremenske prilike.
Srdačno,
Znamitebetikvovrlodobro Savić.“
__________________________________________________________________________________
Katarina Petrović (Beograd, 1977). Bavi se pisanjem kratih priča čije žanrove, od komedije do drame, određuju životne situacije u kojima se nađe. Satiru i katkad sarkastične opaske koristi kao sredstvo kritike. Objavljuje na internet portalima. Autorka je pobedničke priče na Deretinom konkursu za ljubavnu priču, 2020. godine. Živi i radi u Beogradu.