Časopis Oksimoron predstavlja satiričnu priču Ivane Radojičić „Deda Mraz”
“Uuurrrrghhhaaaaaa”, urliknulo je zvonce na vratima zamka.
Dežmekasti dekica u crveno-belom ogrtaču i kapi istih boja blago se stresao. Spustio je pored nogu zeleni bicikl i belu kutiju sa plavim pokretnim poklopcem. Na plastici je crvenim slovima pisalo “Prenos ljudskih organa i tkiva”. Pritisnuo je prekidač i lendrover, koji je stajao na snegu ispred ulaza, dvaput je zakliktao. Zapitao se što ga uopšte zaključava u ovoj zabiti kad nema ko da ga ukrade.
Vrata zamka su se otvorila. Levom rukom je podigao kutiju, a desnom ugurao bicikl, pa ga ostavio pokraj vrata. Plastičnu posudu poneo je sa sobom. Zidovi predvorja bili su osvetljeni lojanicama. Iz njega je ušao u veliku dnevnu sobu kamenih zidova. Kamin je goreo i bilo je toplo. Plameni jezičci lizali su drvo. Narandžasta se razlivala preko velike bordo kožne stolice okrenute ka vatri. Nešto dalje, iza fotelje, stajala je ogromna jelka ukrašena crnim šišmišima.
Deda Mraz je seo u fotelju. Nedugo potom osetio je da ga neko promatra. Na vratima prostorije ukočeno je stajala crna silueta.
“Uđi, maleni. Da li si bio dobar dečko?” upitao je došljak priliku. Visok mršav čovek obučen u crno odelo tiho mu je prišao.
“Jeessssam,” odgovorio je sikćući poput zmije.
“Onda dođi dekici u krilo”, rekao je Deda Mraz i potapšao se po nozi. Prilika se spustila i sela. Najednom je delovala mnogo manja, gotovo poput dečaka. Nasmešio se. Usne su otkrile velike žute očnjake. Bolje protezu da je tražio, to bi mu sigurno daleko više značilo, pomislio je starac. Vidi te zubekanje, da te bog sačuva. “I šta si ti dobro uradio ove godine? Kaži deki.”
“Bio sssssam na dijeti.”
“Ako… baš lepo… to je zdravo, blago dedi. Šta još?”
“Nissssam pojeo ssssestričinu.”
“Vrlo plemenito.” Dekica je pogladio bradu. “Ima li još nešto?”
“Neću pojessssti tebe…”
“To se ne računa. Ko bi ti onda donosio poklone? Nego…kad smo kod darova…
Ove godine imali smo mali problem sa tvojim željama. Naime… device su gotovo istrebljene. Moraćeš da pređeš na neku drugu krv.”
“Ali ja sam veliki grof Drakula, ja pijem isključivo devičansku!” Ustao je i stao ispred starca.
“Da… razumem ja to sve… ali…nema… I ove tri čiju sam ti krv doneo jedva smo našli, i to slučajno, u Crvenom krstu. Tražili smo, nije da nismo. Ali možemo da ti ponudimo sekond hend, orošenu devičansku krv.”
“Šta?”
“Pa, da… To je sada potpuni hit. Malo je dole orose, prišiju to davno izgubljeno parčence… sad to prave od gume… ma ne primetiš, original devica. Opet ko nova. Kažu da joj je i krv onda ista. Imamo toliko zadovoljnih korisnika. Vukodlaci prosto ne mogu da je se zasite… i Sava Savanović je pije. Kaže nema razlike… Prava domaća.”
Prilika je stajala besno ga gledajući. Lelujao mu je crni plašt postavljen crvenim satenom. “Moraš malo da središ tu izolaciju, ubiće te promaja. Nego, ove device… Pošto si bio dobar dečko, doneo sam ti nekoliko jedinica krvi onih pravih, i nekoliko boca od polovnjača. Probaj, nema šanse da primetiš razliku. Dobra roba, garantujem. A doneo sam ti i još jedno iznenađenje. Idi vidi pored ulaznih vrata.”
Prilika je pohitala kroz hodnik. Naslonjena na zid, stajala je zelena ponika.
“Jaoj, oduvek sam je želeo.” Zatapšao je. Dugački nokti krckali su jedan o drugi. Bledim kvrgavim prstom okinuo je polugicu na zvoncetu. Cin... cin… Zakikotao se.
“Dođi da te deka još malo pocupka, pa da ide. Ima još mnogo…. hmm… posebnih dečaka, baš kao ti, kojima treba da odnesem poklone.”
Stvor mu se ponovo stvorio u krilu. Grgoljio je srećno. Deda Mraz ga je zagrlio i pomilovao po kosi.
_________________________________________________________________________________
Ivana Radojičić, po struci nutricionista dijetetičar specijalista javnog zdravlja. Piše priče inspirisana ljudima koje upoznaje i temama sa ove i one strane realnosti. Objavila je jedan roman o farmako-mafiji. Drugi roman čeka izdavača. Najbolje se snalazi u formi kratkih priča. Piše za portal 011info o istoriji Beograda i medicine.