Časopis „Oksimoron” predstavlja satiričnu priču Bojane Nikoletić pod naslovom „Mondišeri – Hronika odsjaja”
Mondišeri, Trešnjev Most, neobično je mesto na jugu u kome obični zakoni stvarnosti ne važe. Sila zemljine teže je tu nešto slabija pa su građani zato lakši, lakše se i kreću. Njihovi udarci manje bole, i sama težina im je manja. Zato se oni često tuku, kao deca, ali u tuči najčešće pribegavaju posebnoj borilačkoj tehnici prema kojoj treba uvek udarati u isto mesto dok ne postignete šta ste hteli, kao u filmovima sa istočnjačkim borilačkim veštinama.
Osim toga, stanovništvo se sporazumeva telepatski, a smatra se da je i to u nekoj vezi sa slabijom silom zemljine teže iako još nije utvrđeno kakvoj. U mestu su zato pored uobičajenih hronika događaja naročito popularne hronike odsjaja koje donose odjeke događaja i glasove što odzvanjaju među upućenima: tako se dobija dvostruka slika, spoljna i unutrašnja, iako ova druga nije intimna slika. Ta bi bila treća, i višak, pa je se zato stanovnici Trešnjevog Mosta odriču: pisce ne vole, zato ih i nema. Svejedno, pomenuta „unutrašnja“ slika pomaže da stvarnost, a pogotovo njena zvanična tumačenja dobiju izvesnu dubinu.
U Mondišeriju izlazi glasnik Trešnjev laz i, kao što je uvek slučaj, sve opisano nalazi u njemu svog odraza: pored slike svakog događaja kakva bi se mogla naći u bilo kom drugom glasniku, Trešnjev laz ima posebnu rubriku za odsjaje, odjeke i glasove. Često prenosi napise iz onih malih poluprivatnih hronika i zbog svega toga se smatra pouzdanim izvorom informisanja.
Misterija kojom se Trešnjev laz povremeno bavio, i to u više navrata tokom nekoliko godina, bilo je pitanje samog imena mesta na našem jeziku, Trešnjev Most, jer bi prema onome što su čitaoci u svojim pismima često dokazivali, ispravan prevod prvobitnog francuskog naziva, Mondišeri, bio Trešnjev Breg. Bilo ih je koji su i to smatrali nepreciznim pa su svoj glas davali nazivu, prosto, Trešnjevača. Poznavaoci su isticali da je sve to opet pogrešno, po našem starom običaju, i da bi jedini ispravan prevod bio Dragov Breg (polazilo se od francuskog Mont-du-Chéri). Iz ovoga su se izrodila nova sporenja oko toga može li se uopšte reći Dragov, ili kako bi to trebalo ispravno reći.
U tekstu „Iz davne prošlosti“ konačno je objavljeno da je u mesnoj arhivi pronađen podatak da se mesto po svemu sudeći isprva zvalo Pondišeri ali su se naši stari kada su kao doseljenici hteli da ime prevedu našli uvređeni različitim tumačenjima i neprekidnom raspravom od koje se ništa nije moglo početi (jer je trajala ponekad i posle završetka zvaničnog skupa, telepatski). Recimo, osnovno je bilo da je to reč francuskog porekla koja proishodi iz naziva Pont-du-Chéri, što bi trebalo prevesti bilo kao Most Dragog ili, opet, Dragov Most. Kao da ta rasprava nije dovoljna, izneto je i jedno po opštem mišljenju bezobrazno tumačenje, da je reč o sklopu „Pondu Chéri“, što bi bilo, dakle, „Sneseno Dragi“. Ni prvo ni drugo nikome nije izgledalo prikladno za ime mesta: kao da se tu aludira na nekog ženskaroša ili na slabića koga žena treba da „snese odnekud“ – ne može se ni shvatiti. Pokušali su da pronađu vezu sa silom zemljine teže, pomišljalo se da je možda ona mesna posebnost našla odraza u tom neobičnom imenu, ali su se na kraju, iako nerado, odlučili za Mondišeri i prvo ime je zaboravljeno. Ostalo je nejasno kako im je baš taj oblik pao na pamet. Čitaoci su u svojim komentarima ukazivali na moguću vezu sa izrazom mondirati se jer su po takvim tumačenjima žitelji Trešnjevog Mosta dosta rano pokazali ukus za modu, pa da taj izraz u stvari leži u osnovi francuskog imena mesta. Ma koliko teorija izgledala smešna, razvila se diskusija, a među argumentima njoj u prilog istican je i među ženskim svetom naročito omiljen nezaobilazni solej plise, na suknjama i haljinama lokalne nošnje. Gradonačelnik se, čak, zvao Jaketa Gizdavić: bilo ih je koji su i u tome videli dokaz o opredeljenju mesta za modu. U skladu sa često citiranom izrekom koja kaže da se moda vraća ali se istorija ne ponavlja, u srpskom nazivu je svejedno ostao Most, a kao stari, u stalnoj upotrebi, Mondišeri.
Rat je krajem veka prošao Mondišerijem kao i svim drugim gradovima u zemlji, ne samo kao razaranje i gubitak pojedinih, naročito mlađih sugrađana, već se začudo mnogo strašnije i duže zadržao kao specijalni rat. Pomirenje je posle prvog blaženstva i nade u povratak pređašnjeg mira donelo gorko razočaranje: zbog mnoštva laži i prevara stvarnost se sasvim iskvarila.
- Socijalna ličnost ima snagu fizičke ličnosti – manifestuje se i na nivou fiziologije, tolika je njena moć. – Tako im je često govorio stari doktor Gredelj da ih ohrabri i navede na predostrožnost u svim odnosima, naročito
novim. – Ne kaže se slučajno „leći i umreti“ kad je neko sasvim utučen i ubijen u pojam. Nije lako nositi svoj krst, ali se trudom u odnosima među ljudima može zauzeti bolja i lakša pozicija. Ne treba odustajati!
Izgledalo je ipak da se Mondišerijem širi jaz između javno izrečenog i potajno ostvarivanog, i taj zazor se, uz snagu nezamislivog, pretvorio u neku vrstu novog građanskog kontra-rata. Ljudi su propadali i nestajali a da niko nije mogao reći kako. Čak ni dotad redovno korišćeno telepatsko sporazumevanje nije bilo od velike koristi, često je čak doprinosilo zbrci umesto da stvari razjasni. Jer, stanovnici Trešnjevog Mosta nisu bili navikli na laž, poštovali su starije i goste, uvažavali domaćina i decu. Svako narušavanje starih običaja bilo je nezamislivo. Tako se desilo da novi doseljenici s juga uz svoje, za Mondišeri nove običaje donesu tom malom društvu poremećaj svih odnosa, upravo ono čega su se starosedeoci plašili.
Pored pomenutog fenomena uočen je još jedan, možda i važniji, a to je pojava u Trešnjevom lazu nazvana „paket odgovornosti“, i taj je trebalo da sadrži sve što je potrebno da se bar neki od pomenutih nesrećnih slučajeva, kao i druge i drugačije nevolje uostalom, reši. Izgleda, međutim, a i to se uočilo, da je „paket odgovornosti“ predavan iz ruke u ruku dok mu se najzad nije izgubio svaki trag.
Ljudi su morali da se snalaze, prepušteni sami sebi. Okrenuli su se još čvršće starim običajima. Pošto su stvari bile vrlo ozbiljne, i pošto nije bilo nikoga ko bi te ozbiljne stvari mogao da rešava jer se nikad nije moglo utvrditi gde je paket, odnosno, ko je za neku konkretnu stvar odgovoran, morali su. Da zaštite svoje domaćine, svoju decu, svoje goste i svoje starije, počeli su da se dovijaju da sami s tim novim pošastima izađu na kraj. Ubrzo je upućenima postalo jasno da se novi parametri logičkog stava koji omogućava zaštitu svojih
kreću od „nisam hteo da shvatim“ (hteo sam da se ispostavi) do „najviše bi mi odgovaralo“ (pa sam uzeo da je tako). Niko im nije mogao ništa. Ionako nije ni bilo nikoga ko bi bilo koga pozvao na bilo kakvu odgovornost jer su svi koji bi mogli biti odgovorni bezglavo jurili jedni druge pokušavajući da ustanove u koga je paket. Sve se to, naravno, provuklo i kroz Trešnjev laz.
Neobično je bilo, smatralo se među upućenima, što se kod njih desilo nešto što nigde nije: uljezi su se infiltrirali u sve pore društva, a to se i videlo, tako da se moglo desiti da gledajući nekog poznanika shvate kako jedno njegovo oko pripada uljezima, drugo Mondišeriju, dva prsta – kažiprst i palac recimo, uljezima, ostalo Mondišeriju. Vrlo nezgodno.
Građanska prava ne samo da nisu ništa vredela kao zaštita, već nisu ništa više ni značila kao pokazatelj identiteta. Debata je zato dobila na vrednosti. Sve je postalo predmet debate a strasti su se sasvim razbuktale,
pogotovo što se u fragmentima debata još uvek mogla voditi i telepatski, pa su tu izmišljani različiti metodi da se utvrdi da li ovaj ili onaj fragment debate dobijen telepatski vredi ili je to opet kao uplitanje „duhova“ kad televizor ne radi dobro. Podelili su se, čak, na „trešnjevce“ i „mostovce“, s tim što je često nastajala zabuna, naročito s mlađim sugrađanima jer oni još nisu uspevali da uđu u sve tančine oko Mondišerija i Pondišerija i u sav istorijat.
U svemu tome potpuno se zaboravilo da zaštita starim običajima i ta neverovatna pogodnost debate, uključujući telepatsko proširenje sa mogućnošću provere validnosti, treba nečemu da služe, trebalo je postići nešto konkretno na izmeni stvarnih odnosa, suviše se vremena gubilo na puku zabavu. Argumenti su, doduše, leteli sleva i zdesna, nastajale su ponekad predivne konstrukcije kojima su se svi zanosili. Isto su toliko brzo i padale, nažalost, i to uvek kad se dođe do paketa. Bili su nemalo razočarani.
Zato je veliku pažnju izazvala najava gostovanja čuvenog profesora Fircova koji je trebalo da održi predavanje sa temom „Pojava Velikog krsta“. Nadali su se da će tim predavanjem biti razjašnjene i nedoumice izazvane
glasinama o Velikom točku i njegovoj prividno slučajnoj pojavi. O tome se ništa pouzdano nije moglo saznati, ni iz novina. Slutilo se, ipak, da je reč o istoj stvari.
U jednom trenutku je ogorčenje stalnim promašajima u tumačenju stvarnosti dostiglo takav stepen da je pokrenuta peticija sa zahtevom da Trešnjev laz promeni ime u Trešnjev plaz, jer je „više nego očigledno“ da je
njegova redakcija mesto odakle „laž plazi“ na sve strane. Spasli su se tek dokazivanjem kako je Trešnjev laz, kao svaki glasnik, odraz stanja svoje sredine i da se drugo i ne može očekivati. Kad laž ne bude plazila Mostom, neće plaziti ni Lazom!
U svemu ih je ipak tešila pomisao da će, kad „neko“ shvati da se tu oru drumovi, „a da mi nismo Turci“, te da se razrovanim i razlokanim drumovima ne može proći, „neko“ morati da se reši da zaštiti saobraćaj i da počne da obezbeđuje drumove od preoravanja – moraće, dakle, da primenjuje zakone i da hvata počinioce – s paketom ili bez njega. Na trenutak je izgledalo da će neki pametnjaković pitati šta nas briga za drumove kad smo mi Most, ali nije.
***
Posle predavanja, sutradan tačnije, dve nekadašnje udavače Oje, danas moderna Selena i provincijalna gospođa Lemeš, vodile su razgovor: Selena je prisustvovala predavanju i sada je tumačila sestri kako ga je ona razumela. Veliki krst je kao neki pomični krst na kome se mogu zamenjivati mesta, i to i horizontalno i vertikalno. Kao neki veliki točak – dva u stvari ali blizu stoje. A kao krst se pojave tek zaslugom nekog pojedinca, skoro slučajno. Eto! Nije sve dobro shvatila pa je htela da pita ali su je onda izgurali skroz do neke u plavo ofarbane žene koja joj je rekla da je prava cvikcangla.
– Iju! – uzviknu na to gospođa Lemeš. Pomislila je kako je to sve zato što je Selena otišla iz Mondišerija u Beograd, pa je sad više niko ne zna, mnogi ne znaju ni da postoji. Nju ne bi tako izgurali, sigurno. Selena je otišla pre više godina, onako kao što se išlo u ona davna vremena, na sever. Gospođa Lemeš je, opet, ostala u Trešnjevom Mostu kao sirota rođaka na pola puta između snova i nadanja. Bila je malo ljubomorna. Često je razmišljala o tome i sve kasnije nevolje u Seleninom životu je tim odlaskom tumačila. Ona sama se posle,
naravno, udala. Nisu nikad razgovarale o tim stvarima, osim u mislima.
- Da - reče Selena. – Gospođa Cvikcangla, tako mi je rekla. Znaš šta, pročitaću ti, evo piše ovde u Trešnjevom lazu: „Pojava Velikog krsta“, naslov. „Prividno slučajna pojava da se dva velika točka poklapaju pod uglom obrazujući tako Veliki krst zapravo je rezultat zasluge pojedinca.“ Ostaviću ti da pročitaš. Vrlo je lepo on to izložio ali nisam sve pohvatala. Nešto kao paternoster, onaj lift što se stalno kreće, ali su to ovde dva takva točka. Zato sam i htela da pitam kad su svi skočili na mene.
- I šta kaže? – upita gospođa Lemeš. – Profesor Fircov?
- Kaže da smo mi neobična sredina, neobični mali ljudi – iako se to ne vidi. Kao da stalno koristimo ogledalca kojim se hvata odraz sunca pa ga šaljemo onda jedni drugima kao odraz u odrazu i, uopšte, da tako izbegavamo svaku odgovornost. Samo firca, stvarno - dodade kao zaključak. – Da je zato, kaže, na nas svaka dosadašnja pojava Velikog krsta protraćena. Eto, to kaže. Ne baš tim rečima. Sve piše u Lazu.
- Hm - reče gospođa Lemeš. – Videćemo šta će biti kad to prođe našu diskusiju. Možda će se i pojaviti taj – točak ili krst, šta li. Ako ga skolesaju… možda će nam i sam profesor pomoći. A paket nije pominjao, znači. Ne, to je druga škola. Sasvim druga slika. Da, da…
- Ne mogu sebi da dođem, što kaže doktor Gredelj - reče Selena.
- Nije tako rekao! – pobuni se staromodna gospođa Lemeš žustro.
- Nije ali je mogao - reče Selena uporno.
- Da, ali nije.
- Nije - složiše se najzad pa zaćutaše.
***
- Uostalom i onaj Špiclov kaže… - čulo se kroz otvoren prozor.
- Nije Špiclov nego Firclov i nije on za tebe ni onaj Firclov, on je profesor…
- E, jeste, mnogo ti znaš. Nije Firclov nego Fircov, ako te baš interesuje, i to još je u Lazu pisalo da je naš čovek, a i vidi se po prezimenu…
(iz zbirke kratkih priča ŠESTORNA ŠTACIJA)
Recenzent: Milutin Ž. Pavlov
„Pripovedni krug o sitnicama koje život znače”
elektronsko izdanje Privaut Beograd 2019
__________________________________________________________________________________
Bojana Nikoletić Mićunović (Beograd, 1956), pisac i prevodilac. Studirala medicinu i jezike. Objavila više knjiga prevoda, kratkih priča, aforizama i dva-tri video rada - bavi se i kompjuterskom grafikom i grafičkim dizajnom. Naslovi: „Pojmovi – pseudonaučno delo”, 2002; „Gradske priče” i „Minti, Nolo i ostali (male priče o psima i mačkama)” 2015; „Jesen/zima 2015/16” i „Poza, presek i stav”, 2016; „Sanjaj, Marelo”, 2017/2018; „Šestorna štacija”, 2019; „Iuppike ne važi”, 2020. Član je nekoliko amaterskih udruženja pisaca.