• Časopis za satiru Oksimoron

Bojana Nikoletić: Kad je neko poništen kao taksena marka

Updated: Feb 3

Časopis „Oksimoron” predstavlja satiričnu priču Bojane Nikoletić pod naslovom Kad je neko poništen kao taksena marka



Kad je neko poništen kao taksena marka ne bi ga trebalo sprečavati da sam bira gde će provoditi život radeći na nečemu što sam smatra vrednim truda. Čak i ako mu je vrednost veća, kao neka filatelistička retkost, ako je poništen ne treba ga terati da se gura u redovan promet. Ako se, pak, ne zna da je poništen, mogli bi ga pitati:


— Zašto se ne bavite politikom?

Zato što, dok ja dođem do bavljenja politikom, ono što sam hteo-la kada sam se učlanio-la u bilo koju stranku, jer drugačije van feudalnog sistema bavljenja politikom skoro da i nema, niti će ono što sam hteo-la više biti moguće (možda čak neće više imati ni smisla, možda će biti zaboravljeno kao opcija) - niti ću ja više biti onaj isti čovek. Kad odgovorim na sve ’izazove’ i donesem sve odluke što me na svakom koraku čekaju, naći ću se negde ušreh od mesta na koje sam hteo-la da stignem: možda će mi opet ono što sam hteo-la biti negde u vidnom polju ali još uvek ne i na dohvatu.


Kao kada biste krenuli preko mosta, a onda se pojavi neki čovek i kaže, ne možete tuda dalje, morate se spustiti malo i proći donjom, pomoćnom konstrukcijom do one tačke gde se ona penje natrag na most – taj deo nije do kraja završen, to je samo maketa, da se pokaže namera i da se umire oni što nikakvu bojazan ne mogu da podnesu.


Vi pogledate malo bolje, i stvarno, na samo korak-dva od vas most nestaje, tone, i nastavlja se nešto dalje ali ne dovoljno blizu da ponor prekoračite, pa čak ni da ga preskočite. Možda da ste ona poslovična majka koju juri lav – ali niste. Ne, majka je dizala kamion. Lav je jurio nekog muškarca.


Onda slegnete ramenima i spustite se na taj niži nivo, kad tamo, vrlo brzo se pokaže da se staza račva i da jedan njen krak ide još malo dole, zatim zavija oko stuba i izgleda da se opet penje da dođe do glavnog puta, na mostu; drugi nastavlja pravo, zatim skreće u stranu naoko prkoseći zakonima fizike, sasvim izvan onoga što biste vi rekli da je linija težišta čitave konstrukcije, i vraća se opet negde pod most ali se ne vidi gde i kako se opet penje.


Vi tu rešite da nikad niste ni mislili da je bavljenje politikom lako i da čovek donosi odluke svaki dan, bio toga svestan ili ne, i tako pođete prvom stazom, računajući da je sigurno ono što je sigurno, a to je da se ona penje natrag do mosta, odnosno tako izgleda. Penje se doduše i ona druga, mora biti, sigurno se ne završava u vazduhu ali... vi volite da verujete svojim očima.


Tek što ste stigli do onog stuba, kad tamo neki čovek stoji, naslonio se leđima na stub i puši. Kako bar dim niste videli? Ne znate, možda niste obratili pažnju, možda se stopio sa sivom bojom betona, a možda je čovek upalio cigaretu dok ste vi gledali gde da stupite nogom - jer se s takvim provizornim konstrukcijama nikad ne zna. Dakle, taj čovek, pristojan uostalom, pozdravi vas i izrazi čuđenje što vas vidi na tom putu kojim retko ko prolazi. Njega su postavili kao obezbeđenje da upozorava na njihanje konstrukcije u slučaju jačeg vetra i da podrži prolaznike u odluci da se opet popnu na most. Neko će ipak možda poželeti i da se vrati jer se ta deonica nadalje pretvara u viseći most – konstrukcija je zapravo još u fazi izrade i tako, ako je neko baš zapeo,

može i tuda, ali se preporučuje povratak na glavnu trasu.


– A kako ćete glavnom trasom, pitate (se) vi, kad onaj čovek gore kaže da se mora pomoćnim putevima jer se most tu na samom početku prekida. Ne, to je optička iluzija, ispostavlja se sad. Most se ne prekida, tačnije, postoji jedan mali procep gde tek treba da se ugradi gumirana spojnica (rok je prošao ali ista još nije postavljena), ali taj izgleda mnogo širi ako ga posmatrate pod određenim uglom, kao što je sa vama očigledno bio slučaj. A kako ste vi onda dospeli tu gde ste sad? Kuda ste prošli?


– E pa, to ne znam – kaže obezbeđenje malo kao u nedoumici. - O tome bi sami trebalo da razmislite. Bilo kako bilo, najbolje da se vratite.


I tako, vratite se. Onog prvog čoveka nema. Začuđeni, zaprepašćeni, prolazite pored umetničke optičke iluzije nekoliko puta tamo-ovamo da sve proverite. Tu je sve. I procep i druga strana, ali je ova ipak dovoljno blizu, a procepa na delovima sasvim sa strane čak i nema – naslikan je. Kako to… možda je duvao vetar? Ne sećate se.


Vi sad već želite samo da stignete na drugu stranu, preko mosta, i da se vratite svom redovnom životu, svojoj porodici. Vi ste ipak pristojan čovek, stabilan, želite da tako i nastavite svoj život. Ne biste valjda ni ulazili u politiku da nije tako. A ovi, po mostovima, kako god. Vi se time više nećete baviti. Ne može čovek ni svojim očima više verovati. Oprezno preskočite preko optičke iluzije, malo po strani ipak, da nekim slučajem ponovo ne završite negde dole, i žurnim korakom pođete preko mosta, u slobodu. U anonimnost.



__________________________________________________________________________________



Bojana Nikoletić Mićunović (Beograd, 1956), pisac i prevodilac. Studirala medicinu i jezike. Objavila više knjiga prevoda, kratkih priča, aforizama i dva-tri video rada - bavi se i kompjuterskom grafikom i grafičkim dizajnom. Naslovi: „Pojmovi – pseudonaučno delo, 2002; „Gradske priče i „Minti, Nolo i ostali (male priče o psima i mačkama) 2015; „Jesen/zima 2015/16 i „Poza, presek i stav”, 2016; „Sanjaj, Marelo, 2017/2018; „Šestorna štacija, 2019; „Iuppike ne važi, 2020. Član je nekoliko amaterskih udruženja pisaca.

53 views0 comments