Ilustracija: AI
Pošto ne mogu da vladaju svi, jer neko mora i da radi, narod učestvuje u vlasti preko svojih predstavnika. Rastojanje od delegata do onih koje predstavljaju je toliko da se može reći kako oni upravljaju na daljinu. A neučestvovanje vlasti u svakodnevnici naroda dovodi do toga da sve manje poznaju njegove potrebe i mogućnosti.
Gubeći vezu sa stvarnim životom, predstavnici vlasti počinju da grade poseban svet, odakle su još manje sposobni za komunikaciju sa drugačijima od sebe. U narednoj fazi vlada prividni mir: što je vlasti bolje, narodu je gore. Ovo stanje traje dok izdrže: jedni da daju, a drugi da uzimaju. Svaka neravnoteža vodi u sukob koji traži razrešenje. Borba se završava dolaskom novih vođa na vlast. Posle izvesnog vremena, sve se ponavlja. Ako se neko od izabranih kojim slučajem drži datih obećanja biva proglašen za izdajnika koga ostali izbacuju iz svojih redova.
Tako se nova vlast učvršćuje, razvija i ide utabanim stazama ka svojoj propasti. Obrni – okreni, narod nema mnogo izbora nego da s vremena na vreme bira nove vođe i da ih trpi dok može. Zato što su mu predvodnici neophodni, ali obrnuto ne važi. Štaviše, onima koji su na vlasti narod je suvišan.
Slavica Maksić (1957) je doktor psihologije, istraživač sa zvanjem naučnog savetnika. Radila je u Institutu za pedagoška istraživanja u Beogradu, gde je proučavala razvoj darovitosti, talenata i kreativnosti. Piše priče, pesme i aforizme koje objavljuje u novinama, časopisima i zbornicima u Srbiji i okruženju (Ada, Književne vertikale, Nekazano, Akt, Avlija, Beogradski krug kredom, Žubori sa Moravice, PoezijaSRB, Književne novine, Etna). Njene najznačajnije publikacije su knjige aforizama i kratkih priča: Od luka do strele (2020), Moja priča (2022) i (H)umoran svet (2024).
Comments