Oko nas je mnogo toga namazanog. Jedino nam je hleb suv.
Šta glavu gore. Pa gore ne može.
Polusvet se svetski drži.
On je čovek od reči. Njome nas je i obmanuo.
Gradimo puteve. Da brže odemo.
Ko će svima zatvoriti usta. Mnogo je to hrane.
Glagol nemati se kod nas ne menja ni u jednom obliku.
Javne kuće, javne kuhinje, javna preduzeća, ali se uglavnom u njih ulazi tajno.
Svi smo u istom mulju, samo različito muljamo.
Nas i bez podmazivanja smažu.
Ko na brdu ak i malo stoji, odmah bi da zasedne.
Možda izgledam kao udaren u glavu, ali to je refleksija od udarca po džepu.
Na vrh mi jezika. To mi je doručak.
Nekada smo pucali od zdravlja. Sada od muke.
Za njega je brak svetinja. Zato obično kući svraća nedeljom i praznicima.
On je čovek na mestu. Fali mu još samo da je na radnom.
Da su skupa čuvali ovce videlo se čim su beknuli.
Obijajući razne pragove, izlizao mi se prag tolerancije.
Siromaštvo je možda prazno, ali je zato snažno. Vekovi ga ne mogu iskoreniti.
Ne zovu mene Tarabić zato što sam vidovit. Jedini u naselju nemam kovanu kapiju.
Slavica Agić (Vlaisavljević) je rođena 1958. godine u Bačkoj Palanci. Piše poeziju, prozu, aforizme, satiru i pesme i priče za decu. Zastupljena je u više desetina zbornika, antologija i časopisa u zemlji i inostranstvu.
Dobitnik je mnogih nagrada i pohvala za aforizme, pesme i priče u zemlji i inostranstvu. Radovi su joj prevođeni na strane jezike. Objavila je zbirku poezije „Bašta života”, knjigu aforizama „Cvet bez mirisa” i knjigu pesama za decu „Razigrani kišobrani”. Član je Udruženja književnika u otadžbini i rasejanju (USKOR) Beograd, Saveza književnika u otadžbini i rasejanju (SKOR) Novi Sad, Književnog kluba „Dis” Bačka Palanka, Kreativnog radioničara „Balkan” Beograd i Književnog kluba „Zlatno pero” Knjaževac. Živi i stvara u Bačkoj Palanci.